То питање подсећа на чувено Хусерлово питање: „Како постати частан  филозоф? "Едмунд Хусерл, оснивач феноменологије, једне од најзначајнијих школа савремене филозофије, у својој великој књизи „Криза европске науке и трансцендентална феноменологија“ поставио је ово питање у намери да одбрани позив филозофије пред опасношћу објективизма и натурализма који је према Хусерлу донела савремена наука и њена превласт над филозофијом. Хусерл је 1935 године, у Бечу, одржао једно од својих ретких јавних предавања посвећених кризи европских наука и одбрани филозофије, пошто је према Хусерлу, криза европских наука за последицу имала кризу савремене Европе и њене духовности. Едмунд Хусерл је као Јеврејин веома добро предосећао надолазак националсоцијализма у Немачкој, Аустрији и Европи, тако да је скривени задатак "часног филозофа" био упозорење на ову кризу.

Познато је да је филозофија настала у Грчкој и да је од самог почетка била подељена на знанје (еpisteme) и doxu (мнење). Ова двојност, дакле, прати филозофију од њеног настанка. Ипак, од самог почетка, филозофија познаје и свој трећи изворни облик познат као Академија (школа) или организовано, дисциплинарно студирање филозофије. Тако да се може рећи да ова три облика филозофског мишљења: doxa, episteme и филозофска школа (или школска филозофија) представљају основни хоризонт филозофског мишљења уопште. Филозоф, дакле, може бити онај ко пише оригиналну филозофију уверен у  њену животну моћ, или онај ко филозофију доводи у питање, као што је то радио Сократ указујући на њено порекло из doxe, мита или религије. Сократ је био први ироничар у филозофији. Ипак, филозофије нема без професора филозофије, и поред ових изворних облика филозофије који се често преценјују у својој важности и значају, као што је то уосталом било и Хусерлово мишљење који је тврдио да ће филозофија спасити Европу. Филозофија не постоји без професора филозофије. "Професор филозофије се постаје из унутрашњих разлога саме филозофије". Зато је погрешно мишљење према коме је тај позив мање вредан од позива самог ствараоца филозофије.

Професор филозофије се, при томе, неће задовољити тим да само нагомилава детаље онога што је сазнао, него ће настојати да подстиче на размишљање. Око овог су се трудили многи филозофи који су и саморефлексивно настројени. По томе, филозофирајући човек је онај који сам мисли, сам одмерава како ствари јесу. Јер, ако је то на делу, тада више није реч о ослањању на филозофске уџбенике, ни о мртвим херојима историје филозофије, него о самом мишљењу. Филозоф би морао да поседује утопијску перспективу да је то бар могуће. Препознати оне тешкоће које се нагомилавају на том путу до самог мишљења је такође филозофски задатак. Стога ни професор филозофије не би требало да буде само брижни тумач историје филозофије. Потребно је сагледавати антиномичне димензије аутоконституисања филозофије. Филозоф, хтео или не хтео, говори увек и о властитим тешкоћама. Унутрашња ствар филозофије је да препозна све своје могућности и противречности. Наравно, постајање професором филозофије увек подразумева и одређену мотивацију.

Иако то изгледа парадоксално, већ је Кант тврдио да филозофију није могуће научити, него само, евентуално – филозофирање. Филозофирање је нека врста делатности. Филозофира онај који у свом говору, мишљењу или писању примењује одређена правила која су правила филозофског говора – мишљења – писања: правила проблематизације, концептуализације, аргументације... Филозофира онај ко зна извесна правила, ко је у том погледу стручан. Па ипак, раван стручности је ту само инструментална раван.

Уколико је филозофија више од учења, тада је филозоф актер и неког начина живота са иманентним моралним нормама и са критичким диференцирањима у односу на своје доба. Понекад се пребрзо изговара критичка оцена да се налазимо усред свеопштег релативизма у коме влада општа индиферентост према вредностима и нормативним обрасцима. У ствари, може се рећи да нема једног свеобухватног апсолута који би прекривао све аспекте света, али истовремено постоји јака заинтересованост. Филозофу не остаје ништа друго до да проникне у ову равнодушност и доведе је у питанје.
Филозофија је хармонично јединство ствараоца, критичара и професора филозофије, јер филозоф је и критичар филозофије и професор филозофије у исто време. Он је у непосредном односу са филозофском традицијом и њеном савременошћу. Он мора стално држати отвореним упитаност мишљења. Јер, филозофија је настала из сумње, из конфротације са саморазумљивостима, са doxom. Зато је она уједно, поступак неуморног постављања питања којима следе такви одговори који увак изнова пружају повод за нова питања и редефинисане одговоре. Јер, филозофија не трпи никакву саморазумљивост ни изван себе ни у себи самој. Она не допушта никакво свођење упитаности на нешто друго. Питања су нужна, не само на првом кораку него и на последњем. Зато је, коначно привилегована структура филозофије, у ствари, питање (проблем). Шта год да је још, филозоф је онај који поставља питања (онај који и себе ставља у питање) и на тај начин покреће „ветар мишљења“, како је то рекла Хана Арент.

Проф. филозофије Олга Даковић