Назад

ЗАШТО ЈЕ РАЂАНСКО ВАСПИТАЊЕ БИТНО

Нена Даковић

Основни циљ предмета грађанско васпитање је, како сам назив предмета указује, формирање „доброг грађанина“ - појам који се може различито тумачити, у суштини подразумева одговорну, информисану и пре свега, самосвесну личност чије је активно учешће у процесима доношења одлука од велике важности за формирање будућег грађанског друштва. Овај задатак нимало није лак, с обзиром на адолесцентску личност која са собом носи такозване адолесцентске кризе и проблеме који се увећавају под друштвеним кризама. Различити облици понашања адолесцената су израз њихових најразличитијих потреба: да се буде схваћен, прихваћен, самосталан, потребом за припадањем, за самореализацијом, за истицањем и доминирањем, за љубављу и успехом, … Окружени новим технологијама и бомбардовани медијским сликама пуним насиља и актуелним политичким дешавањима млади рано постају свесни друштвено-политичких проблема. Због тога је један од основних задатака грађанског васпитања да ученицима укаже на значај људских права и поштовање њихових, дечјих права: због чега долази до њиховог кршења, како се оно може спречити, које су све последице и како се ово кршење људских права санкционише…избегавајући при том дискусију на тему дневно-политичких догађаја. Кроз интерактиван приступ ученици изражавају своје мишљење, аргументовано га излажу и бране, уважавајући при том право на другачије мишљење. На овај начин ученици истовремено развијају на први поглед супротна гледишта: критичко мишљење и толеранцију, која не морају да искључују једно друго; њихово међусобно искључивање се иначе, у многим животним ситуацијама подразумева, чему још више доприносе медији. Начин на који се држи час је неконвенционалан: не одржавају се класична предавања, већ је реч о радионичарском типу часа у коме наставник има улогу водитеља. Ученицима је овакав приступ часу интересантан, јер не треба да градиво уче напамет, већ размишљајући и дискутујући о многим темама које су за њих важне долазе до нових сазнања и увида о разним животним проблемима и изазовима које су искусили, чији су сведоци и учесници и који их тек чекају. Реч је, дакле, о искуственом учењу. Сваки час има другачији сценарио: радионичарски приступ рада подразумева различите облике групног рада и различите радионичарске технике (играње улога, вођење фантазије, вајање, мождану олују и друго). Од ученика се например може тражити да покретима или цртежом укажу на неку одређену животну ситуацију, да се присете неког свог искуства, да одглуме неку ситуацију из школског живота, а затим да замене улоге, да се уживе у одређено емотивно стање и друго. Оваквим начином рада ученици постају свесни сопственог идентитета: начина понашања, добрих и лоших страна сопственог мишљења и виђења одређених проблема, као и идентитета Другог (овде пре свега мислим на њихово уже окружење-родитеље и наставнике). Наставник није неко ко ће кориговати нечије мишљење или понашање, већ водитељ који усмерава радионицу тако да учесници вежбама дођу до сопственог увиђања о позитивним или негативним странама одређеног поступка, ситуације или мишљења. Као најважније целине које грађанско васпитање обрађује издвојила бих: проблематику сукоба – њихов настанак, ток, последице и начине решавања конфликата, стереотипе и предрасуде које имамо о другима на основу њихове националне, верске, професионалне, расне и друге припадности, толеранцију и дискриминацију, групни рад и групно одлучивање, изражавање мишљења, вођење дебате и дијалога, активно слушање. Сматрам да би на часовима грађанског васпитања, пре свега у циљу превенције и едукације, требало обрадити и оне теме које се баве савременим проблемима младих, као што су алкохолизам, наркоманија, трговина људима, планирање породице и слично, јер друштво углавном избегава да отворено разговара о овој проблематици, сматрајући да је реч о изолованим случајевима, а не о појавама које су код нас данас прилично раширене. Суштина грађанског васпитања је дакле, управо у разлици између образовања и васпитања, јер је циљ образовања ограничен на оно што јесмо, док је васпитање процес унутрашњег разумевања самога себе и израстање у одговорну и васпитану особу која разуме друге зато што разуме саму себе. Грађанин је онај ко разуме друге, њихове потребе и циљеве и зато је у стању да допринесе решавању друштвених проблема и да активно учествује у друштвеном животу.