Назад

ЕВХАРИСТИЈА И ОПРАШТАЊЕ ГРЕХОВА

Евхаристија по учењу Православне Цркве представља једну од седам Светих тајни , које је установио сам Господ Исус Христос, уједно и неопходну Тајну, када је у питању опроштај грехова и задобијање живота вечног (Мт.26,28; Јн.6,53), јер у Светој Евхаристији , под видом хлеба и вина, даје се сваком човеку само Тело и Крв Господа Исуса Христа. Сасвим је у складу са самим значењем Евхаристије, да се верници , ако су се припремили покајањем, постом и молитвом, причесте сваки пут када учествују у Литургији. У овом осврту покушаћемо да се дотакнемо односа евхаристије и греха, тј. питања који греси искључују примање Евхаристије, а које пак сама Евхаристија опрашта. У многим парохијама наше Цркве , још увек се велики број верника не причешћује, што је у одређеном нескладу са темељним значењем Евхаристије, која је у суштини жртвена пасхална вечера. Овде треба напоменути да је један од главних узрока томе, управо неправославно схватање односа грех - Св. тајна покајања - Евхаристија. Православна Црква изричито говори о опраштању грехова у Евхаристији. Темељ овом учењу су саме речи Христове , изговорене на Последњој или Тајној Вечери: “ Узмите, једите; ово је Тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је Крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштања грехова''( Мт.26,26-29; Мк.14,22-25; Лк.22-19-21). Зато нас Евхаристија не може сјединити са Христом а да нас у исто време не чисти од почињених грехова и не чува од будућих. Чувајући ово Богом предато учење Црква је ипак прописала да је за неке случајеве сагрешења потребна и Света Тајна Покајања. О томе која су то сагрешења односно греси, били су врло различити и теолошко тумачење и пастирска пракса у појединим временима и крајевима. Но поврх свега, предањски став је углавном остао преовлађујући а он гласи: Нико не може приступити Евхаристији у стању смртног греха. Овога се посебно придржавао Св. Василије Велики , посебно у својим канонима које је саставио за потребе Цркве, а који су по одређеним класификацијама грехова, понегде као у случају убиства доводили до одлучења од св. Причешћа у трајању и до четрдесет година. Иначе Православана Црква учи да постоји седам смртних или тешких грехова: 1. гордост, среброљубље, блуд, завист, неумереност у јелу и пићу, гнев, очајање у лењости и немарност према свом вечном спасењу. 2. Дубоко покајање и евхаристијска жртва опраштају и смртне грехове 3. Сама вера није довољна припрема за примање Свете тајне Причешћа 4. Онај који је учинио смртни грех ако се искрено и дубоко покаје, не може приступити Евхаристији (Причешћу) , ако се претходно није исповедио и задобио разрешење грехова у Св тајни Покајања (Исповести). Обавезу Исповедања грехова прописивали су и многи црквени сабори како на Истоку тако и на Западу. Установљујући Евхаристију Христос је казао да се Његова крв , крв Новога завета пролива за многе ради отпуштања грехова (Мт.26,28). Овим је јасно изражена библијска мисао , да Завет претпоставља опраштање грехова. Христова пак Пасха као и јеврејска , ослобађа од неверства Богу и омогућава нову заједницу са Богом, у обновљеној верности. Дакле, Евхаристија уприсутњује и чини делотворном нову Пасху. У Евхаристији, у којој Црква постаје Божији народ новог Завета, Црква проживљава искуство греха и искуство да Бог спашава, мири , исцељује и успоставља првобитно стање захваљујући Христовој жртви помирења, која се у Евхаристији уприсутњује. Спасење које се једном остварило наставља да се остварује свакодневно у животу Цркве а нарочито у Евхаристији. То своје уверење Црква изражава посебно у Евхаристијској молитви епиклезе или Призива Светог Духа. У њој се уз молитве да се пробразе хлеб и вино у Тело и Крв Христову , моли да се и они који буду примали Причешће (тј.ове предложене дарове) такође преобразе и да се очисте од грехова. Многе друге Евхаристијске молитве исто тако помињу опраштање грехова. Не претпоставља се дакле очишћење као услов за примање Евхаристије, већ се дар опроштаја и прображења посматра као плод Причешћа. Тумачећи Молитву Господњу (Оче Наш), у контексту Евхаристије, црквени учитељ и светитељ из IV века, Амвросије Милански, у свом делу О Светим Тајнама (De Sacramentum V,25), каже: „ Aко је хлеб ' насушни’, зашто га узимаш ..после годину дана ? Узми сваки дан то што ти је дневно корисно.... И ти чујеш да се сваки пут када се приноси жртва, уприсутњује смрт Господња....Његово Васкрсење и Вазнесење као и опроштење грехова, а не узимаш сваки дан онај хлеб живота! Ко је рањен тражи лек. Рана је што смо под грехом, а лек је и небеска и чудесна тајна.” Дакле из овога видимо, да је Евхаристија један од путева опраштања грехова. Евхаристију никако не би смели да доживљавамо као награду за бепрекорно владање и чисту савест. Питање које нам се овом приликом намеће јесте оно , како ми ту исцељујућу димензију Евхаристије, правилно да вреднујемо? Да би смо лакше предочили исцељујући вид Евхаристије , потрбно је да размотримо још неке односе, најпре Св. Тајна Покајања – потпуни опроштај – Св. Тајна Евхаристије (Причешћа). Примање потпуног опроштења греха се састоји по учењу Цркве у искреном покајању праћеном постом, молитвом и добрим делима. Све ове радње су знакови обраћења и обновљења , човекове заједнице са Богом , при чему се врхунац достиже у Евхаристијској гозби. Исповест у којој исповедамо и лаке односно мале грехове као и оне смртне или тешке свакако је неопходан услов приступању самој Евхаристији. Међутим оно што теба нагласити јесте да је Св. Тајна испвести неодвојива од самог Литургијског и Евхаристијског начина живота. Оно што свакако треба избегавати , а што се понегде намеће као услов приступања Евхаристији јесте тзв. механичко исповедање грехова, где се човек без имало кајања исповеда јер тако треба, онда га свештеник одрешује и овај затим приступа Светом Причешћу. У позадини оваквих несхватљивих примера лежи протестантско јеретичко учење да Света тајна Исповести није потребна, а да се греси могу и на други начин опростити. Стога православни Хришћани треба да иду средњим путем никако не одбацујући оно што су од Отаца примили. Приступати Евхаристији редовно али уз подсећање на речи Светог апостола Павла о потреби и исповести –покајања и примања Причешћа:“ Човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе од чаше нека пије, јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега.’’ (1Kop.11,28-29). Они који се достојно причешћују, могу стећи за себе велику духовну корист, тако што се у овој Светој Тајни са Христом сједињују, свој духовни живот ојачавају, и задобијају наду на учешћу у вечном животу. “ Koји једе моје Тело и пије моју Крв , има живот вечни ; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.” (Jн.6,54), казао је Христос.

Драган Радојчин дипломирани теолог и вероучитељ у Математичкој Гимназији у Београду